Značenje i prevod pesme “Comfortably Numb”

Ova pesma govori o jednoj izgubljenoj duši i glupim pokušajima lekara da izleče njegovo telo, ignorišući čovekovo suštinsko biće i terajući ga još dalje u tamu. Po njima je važno samo da spolja izgleda kao da je sve u redu. Suština je, po njima, potpuno sporedna stvar.
Postoje dva načina da se izađe na kraj sa tugom jedne izgubljene duše: da se čovek suoči sa samim sobom, svojim strahovima i sa onim što ga zaista boli; ili da se anestezira samo kako bi nastavio da funkcioniše ma kako bilo i radi ono što se od njega očekuje. Ova pesma opisuje društvo u kojem živimo (doktora) i, usuđujem se da kažem, većinu odraslih osoba 21 veka. Mnogi od nas, da bi nekako pobegli od emocija, okreću se meditaciji, “tehnikama popularne duhovnosti”, ponavljanjem pozitivnih fraza i rečenica, itd. Kada je emotivna bol ili trauma nepodnošljiva, onda ljudi posežu za alkoholom, sedativima, antidepresivima i ostalim drogama samo da tuga i bol nestanu. Retki su oni koji odluče da se suoče sa sobom i svojim strahovima, prosto zato što je to jedan veoma usamljen i bolan proces. Naša autentičnost, sloboda izražavanja i borba za ono u šta verujemo nas neprikosnoveno markira crvenim slovom čudaka ili, šta više, karakteriše kao nenormalnim. Pošto svi trebamo jedni druge, uglavnom ne biramo da budemo odvojeni od okoline, neprihvaćeni i onda idemo ka stanju, tzv. SVE NAM JE KUL I OK. Uz pomoć lekova, sedativa, antidepresiva, itd..na kraju to izgleda ovako: Baš nam je dobro – opušteno! 🙁 I tako… Pa da počnemo:

HEJ, IMA LI KOGA?

SAMO KLIMNI AKO ME ČUJEŠ.

HALO, IMA LI NEKOGA KUĆI?

Doktor pita “da li ima nekoga” time razdvajajući realnost spoljašnjeg sveta od suštinskog bića samog pacijenta. Doktor ironično nastavlja sa pitanjima koja su zapravo egzistencijalna pitanja samog “pacijenta” – koliko je zapravo normalan. Pokušavajući da se vrati svojim korenima i vidi uzrok problema, pacijent biva prekinut onima koji “hoće da pomognu” i time ga udaljavaju od sopstvene suštine.

AJDE SADA, NE BUDI TAKAV, ČUJEM DA TI NEŠTO NIJE DOBRO,

JA MOGU DA TI UMANJIM BOL I PODIGNEM TE NA NOGE.

Ovo je komično potcenjivanje, govoreći “pacijentu” da ne brine, kao sve je kul,..”dodaćemo još po koju ciglu na taj tvoj zid koji si napravio..” i time ga zaštititi od bola života. I baš kad je pacijent pokušao da dosegne uzrok samog problema, da se vrati daleko ka svojim korenima, spoljašnji svet upada i obećava mu da će srediti celu stvar časkom, otupeti tu bol sa kojom je naš “pacijent” pokušavao da se zapravo poveže..

HEJ,OPUSTI SE; PRVO MI TREBAJU NEKE INFORMACIJE,

SAMO OSNOVNE STVARI, KAŽI MI GDE TE TAČNO BOLI?

Da ironija bude veća, doktor pita da mu ovaj pokaže gde ga tačno boli..

NE BOLI ME NIŠTA, NE RAZUMEŠ.

SAMO POSTOJIM KAO DIM JEDNOG BRODIĆA NA HORIZONTU, 

TEBE VIDIM KROZ VALOVE, VIDIM DA TI SE USNE MIČU ALI TE NE ČUJEM.

Ne boli ništa, a i sve me boli…Bol nije fizičke prirode i ne može se izmeriti, izdvojiti niti časkom zalečiti. Ta bol je duboko ukorenjena u mom biću. Čitav svet mi je potpuno mutan, ja izgubljen, izolovan i bespomoćan. Osećam se kao da sam brod na pučini i vidim da je pomoć tamo negde ali bez obzira na to, ne mogu da doprem do nje.

KADA SAM BIO DETE IMAO SAM GROZNICU,

IMAO SAM OSEĆAJ DA SU MI RUKE KAO DVA BALONA,

I SADA, OPET TAJ ISTI OSEĆAJ JE TU..

Osećam se kao kad sam bio mali i kad sam imao temperaturu. Potpuno ranjiv i krhak. I tada sam napravio neki zid da se zaštitim i taj zid i sada postoji. Ostaću ovde gde jesam sve dok ne srušim tu lažnu zaštitu, tj. dok se ne suočim sa traumama i patnjom u pravom smislu te reči, hrabro i bez otupljivanja sopstvenih emocija i oglušivanja na to što mi moja osećanja govore.

NE MOGU DA TI OBJASNIM, NE BI RAZUMEO,

OVO NISAM JA.

Pravi ja se krijem unutar ove ljušture u koju ti sada gledaš.

POTPUNO SAM RAVNODUŠAN,

NEKAKO MI JE SVEJEDNO…

Ne mogu da podnesem bol. Ovako mi je lakše.

O.K. O.K.

EVO JEDAN MALI LEKIĆ, NEĆE VIŠE BITI TAKO TEŠKO;

MOŽDA TI MALO SAMO BUDE MUKA…

MOŽEŠ LI SE PODIĆI?

ODLIČNO, MISLIM DA PALI..

OVO ĆE TI POMOĆI DA IZGURAŠ DAN DO KRAJA…

IDEMO, VREME JE.

Doktor hoće ipak da mu da neku drogu, sedativ, lek.. Nešto što će ga pokrenuti da bar funkcioniše, ma kako bilo. Ljudi koji pokušavaju da mu pomognu, zapravo su i sami ravnodušni i ovim tehnikama, samo dodaju cigle na njegov već sagrađen zid. Rešenje problema leži u rušenju sopstvenog zida i prepoznavanju svojih osećanja; suočavanju sa patnjom i suštinskom problematikom koja toliko pritiska dušu.

NE BOLI ME NIŠTA, NE RAZUMEŠ.

SAMO POSTOJIM KAO DIM JEDNOG BRODIĆA NA HORIZONTU, 

TEBE VIDIM KROZ VALOVE, VIDIM DA TI SE USNE MIČU ALI TE NE ČUJEM.

 

KADA SAM BIO DETE, KRAJIČKOM OKA SAM VIDEO NEŠTO…

OKRENUO SAM SE DA POGLEDAM JOŠ JEDNOM, ALI ONO JE NESTALO;

NE ZNAM ŠTA JE TO BILO, ALI NIJE VAŽNO VIŠE,

DETE JE ODRASLO, A SAN NESTAO..

I JA SAM POSTAO POTPUNO RAVNODUŠAN…

NEKAKO MI JE SVE SVEJEDNO!…

Sećam se nevinosti svog detinjstva. Sećam se svojih snova i nadanja. Pokušao sam da se zadržim na njima, ali život me je tako brzo i iznenada pokosio, i nekako odjednom, sve je bilo zamenjeno surovom realnošću.