Da znam sve jezike ovog sveta ne bih umela da opišem šta je to ljubav. Bilo je mnogo pokušaja do sada ali pošto smo ograničeni rečima ni jedan novi opis me ne bi zadovoljio.
Svi znamo šta je ljubav. Pre ili kasnije svi vide njenu svetlost. I jednostavno znamo. Ona hrani, sveprisutna je, podržavajuća i topla. Kada je osetimo prepoznamo svoju svrhu i to zbog čega smo ovde. Pošto je ljubav emocija i stanje bivanja, teško je opisati šta njoj treba da bi se održala u životu. Zato ću ja pokušati da osmislim načine kako to mi nju možemo da čuvamo i negujemo.
Kada bi se ljubav nekim čudom transformisala u biljku u našim domovima, šta bi njoj tačno trebalo od nas ljudi da preživi? Sunce, voda, nežan dodir i po koja topla reč. Naravno zavisi o kojoj se biljci radi ali znate šta hoću da kažem.
Da je ljubav divlja životinja trebala bi joj sloboda. To bi značilo da je mi ljudi ostavimo na miru. Pustimo je da živi kako zna i ume. Kada bi ljubav bila domaća životinja trebali bi redovno da joj dajemo hranu, vodu, sklonište, zagrljaje i naše nežno prisustvo. Da je ljubav drvo trebalo bi mu sunce i kiša, a od nas samo zagrljaj. Kada bi ljubav bila reka, jedino šta bi joj trebalo od čoveka je da joj se divi što kao takva postoji.
Da je ljubav ljudsko biće, uključujući sebe, trebalo bi mu da je viđeno, poštovano i uvažavano kao takvo. Trebalo bi mu dati slobodu da ispolji svoju autentičnost. Kada bi ljubav bilo biće u nevolji, uz sve napred navedeno, trebala bi mu podrška, razumevanje, dobrota, naše prisustvo i pomoć.
Ako želimo da očuvamo ljubav nipošto ne smemo zaboravljati da zalijemo svoje biljke ako već imamo vodu, da zagađujemo naše reke, sečemo drveće, povređujemo i psujemo ljude koje ne znamo i ignorišemo jedni druge kada nam je najteže. U suprotnom, ništa nam neće ostati da volimo. Ako se ne osvestimo, sve što volimo, uključujući same sebe, prestaće da postoji zajedno sa tim osećanjem ljubavi koje toliko cenimo.
Ljubav nam je dala sve. Vreme je da joj uzvratimo.