Ovu alegorijsku poemu sam napisala pre čitavih 11 godina. Upućena je dragom prijatelju koji kao mali dečak nije mogao da spava zbog jednog malog mrava. Naime, taj mali mrav je u jednoj slikovnici veoma tragično završio.
Pa zamislite vi to? Čitate „Gospodare prstenova“ i umre vam Frodo?! Pa ja mislim da se generacije ne bi oporavile od tog gubitka.
Zašto neko da piše tužne slikovnice, pitam se?! Pa to se deci čita! Pred spavanje! Još uvek nisam otkrila o kojem je piscu reč, ali kada sam čula prijateljevu ispovest o tom nemilom događaju iz ranog detinjstva, odlučih da promenim njegovo sećanje i dam mu srećan kraj.
1
Čita tajo mališi svom,
štivo novo o mravu tom.
Vrstan junak, smeran i prav,
nije mu ravan ni opasan lav.
2
Mudar za sobom ostavlja trag,
od milja ga zovu “ šumski mag”.
Prijatelje ima na koraku svakom,
pomaže svima i kapom i šakom.
3
I kao što to uvek biva,
u svetu tom se i tama skriva.
Lovci hteše da zauzmu prag,
životinji svakoj mio i drag.
4
Desi se jedan nezapamćen boj,
povede mrav bataljon svoj.
Osa i pčela, ne zna se broj,
vilinih konjica celi je roj.
5
Pala je borba za život goli,
retko ko za milost moli.
Stvorenja šumska velika i mala,
za očuvanje šume svima hvala.
6
U jednom trenu vreme stade,
smelo mrav svoj život dade.
Za njim išle parole dve:
“Svi za jednog; Jedan za sve!”
7
I čiča miča, gotova je priča.
Izreče tajo zadnje slovce,
na juriš pusti noćne lovce.
Sklopi slikovnicu bez pomisli te,
da sinak neće utonuti u sne.
8
Dečak tiho poče da štuca,
mravu je srce prestalo da kuca.
Ne može da spava, s uzdahom se bori,
pa reče šta ga to zlokobno mori.
9
Tajo ‘hik’ dragi ‘hik’,
kako da stane ovaj hiklik?
Gde da nađem šumski grad,
i mrava kakav bio je tad?
10
Udahni duboko pa ćeš da osetiš,
u koji svet mašte da poletiš.
Tamo je naš heroj mili,
spasiti ga može dečak čili.
11
Ljubav, veru i nadu odeni,
pesmom i osmehom ti se pokreni!
Pa eto tebe u planeti lakoj,
ta otvara vrata duši svakoj.
12
Svet mašte brzo se spazi,
tamo sve na kraju se skrasi.
Slobodne lete senke moćne,
I nikada ne stanu vrteške noćne.
13
„A gde je svet mašte ko bi ga znao“?,
zapita se dečakovo srdašce strasno.
Sumnja, traga, u čemu je štos,
Ni ne sanja da je već redovan gost.
14
Otac kao da mu čita misli,
stade i on pa dobro promisli.
Krenuti na put jedna je stvar,
ali u povratku ne zalutati redak je dar.
15
Svet mašte, on mu tad reče,
na korak je samo od čiste sreće.
Kako do njega brzo doći,
zna dobro tišina noći.
16
I svetlost dana nije mu strana,
tamo se stigne u sva doba znana.
Kiša ili sunce, tamo ti je moba,
sva četiri godišnja doba.
17
U nama je velika tajna moći,
ona će odškrinuti vrata noći.
Kad stigneš a ti trepni dvaput,
raširi dlanove i pljesni triput!
18
Udahni duboko ljubičice medne,
i utopli sve hladnoće ledne!
Zgrabi makove da ti pulsiraju u ruci,
i crvenilom odnesu ka obećanoj luci.
19
Trkom nazad put taj skrati,
pa se žurno ti nam vrati.
U ovaj svet realnosti žedni,
u tvoj krevetac topli i medni.
20
On klimnu glavom, zamišljeno stade,
sklopi oke, na put se dade.
Drhtave, brižne i uznemirene grudi,
ne pomračiše volju malene ćudi.
21
Sa željom krepkom da probudi mrava,
stiže brzo do puta prava.
Gle ti čuda i sveta ova luda,
ovde mrav skakuće posvuda.
22
Ama baš nikom na pamet da padne,
da nekom srce može da stane!
Ljudi moji kakav to je raj,
ni sanjao nije takav da je kraj.
23
Vide dečak, od sreće se trgnu,
poskoči i natrag u realnost šmugnu.
Tad shvati! Mravu srce kuca!
I odmah zatim prestade da štuca.