Ti…dati…velika…pomoć!

Iskreno, jedino gde uspem da prepoznam sopstvenu vrednost jeste kada pokušam da pomognem nekome.

Upravo sam se vratila sa odmora. Između ostalih mesta, bila sam i na Hvaru, i to prvi put u životu. Putovala sam sama. Htela da se izgubim, i opet pronađem, ali i kao što svi znaju, najbolje se putuje kada putuješ sam. Dobri stari Cane.

E sad, znate ono, kad si na odmoru pa ti prijatelji koji crnče pišu: „E blago tebi, al’ uživaš.“ A ti to sve lepo potkrepiš nekim kul instagram slikama, čisto da se zna da ti, jel’te, uživaš. Mislim čisto da se zna. Kuku nama! E pa, zapravo bilo da si na odmoru, ili na poslu, uživaš onoliko koliko ti dozvoljava unutrašnja i lična percepcija života. Tako da ti se piše isto. Od sebe se pobeći ne može.

I tako se ja jedno jutro budim na Hvaru, sunce, more, ludilo, ljudi strava, žena koja mi je izdala apartman ono kao: „Hoćete li smokve, kajak da malo veslate, ovo, ono..“. Ma sve čista petica. Međutim, taj dan mene uhvati neka čudna tuga. Ne vidim ni sunce, ni kajak, ni smokve. Što, kako i zašto – blage veze nemam. Te vam ja udarim po meditaciji, plivanju, ronjenju ne bi li se promenilo stanje uma. Ama totalno pomračenje. Ništa ne pomaže.

Elem, tog istog dana, predveče, sretnem neke turiste u sred ničega. Koreanci. Pitaju me kako da dođu do hotela. Jedva nekako na slomljenom engleskom. Ljudi mislili ja domaća tu u okolini (valjda po tome što su me snimili da pričam sa lokalcima na našem). Uglavnom, ja se lepo prihvatim zadatka. Da se nađe hotel za moje Koreance. Uzmem lepo mapu – ništa ne znam, niti razaznajem! Nemam blage veze gde smo. Ali, klimam ja glavom, tipa – budite bez brige, naći ćemo mi ovo, il’ me neće biti! Posle dva sata traženja i zaustavljenih, lupam, desetak prolaznika, nađemo mi taj hotel. A moji dragi Koreanci u tom procesu shvate da sam verovatno ja razlog što su se toliko iscimali jer sam očigledno i ja turista, i počnu gromoglasno da se smeju. „Vi…turista..???“ Ama, svi kao da smo progutali pilulu zaraznog smeha. Ori se. Na kraju, kada smo se pozdravljali, uozbilje se, značajno me pogledaju, i na svom slabašnom engleskom izgovore:“ Vi…dati…velika…pomoć“.

Čuj, koja je moja svrha? Dati… pomoć..! Kakav fantastičan dan!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on Pinterest