Negde sam pročitala da su suze reka života. Ljudi se satraše tražeći put do sreće, bežeći od suza kao đavo od krsta, a pri tom zaboravljaju da recimo postoje i suze radosnice na primer. Jok, svi bi u neku nirvanu, blaženstvo i na kraju to zovu svesnost.
Reč svesnost je ništa drugo do viđenje i prepoznavanje istine kao takve. Svesnost ne znači samo biti srećan i u blaženstvu. Svesnost znači videti istinu. I te kako možete biti svesni i tužni istovremeno. Svesni i radosni. Svesni i uplašeni. Svesni i ljuti. I te kako. Čini mi se da ljudi imaju problem sa emocijama a ne sa svesnošću. Mada ko zna, možda imamo problem i sa jednim a i sa drugim.
Dakle svesnost je videti istinu jasno. E pa pre par nedelja odem do grada. Ispraćaj koleginice sa posla. Zahladnelo u Beogradu ali nema veze, idem kolima. Jakna, šal i rukavice. Sedam u auto. Već je toplije. Palim ACDC. Pevam dok vozim. Stižem na destinaciju ali ne mogu da nađem parking. Nema problema, idem u garažu. Kad je bal nek je maskenbal. Uđem u parking garažu kod železničke stanice, spazim slobodno mesto i uparkiram automobil. Ugasim muziku, izađem iz kola i pritisnem dugmence na ključu. Tu-tu, kola su zaključana. Automatska brava. Kako se okrenuh da pođem tako se zaledih. Imam šta da vidim. Red automobila i red ljudi koji spavaju. Po dvoje na jednom parking mestu. Dva automobila, četiri čoveka, jedan automobil, tri čoveka. Sirija. Izbeglice. Rat. Osetim hladnoću i oštar vetar jeseni jer sad već stojim nekoliko minuta gledajući ih. Setim se svojih izbegličkih dana. Vreme prestaje da postoji. Moja prošlost je njihova sadašnjost i ko zna čija budućnost, jer svi smo jedno.
Odlazim na žurku ali nikako sa blaženstvom i nirvanom, već sa tugom u srcu. Jeste život lep, ali da se ne lažemo, ima brate mili dosta i tuge. I mora joj se odati priznanje. Tuga je legitimno osećanje i sasvim normalno.
Elem, to veče je počelo sa rokenrolom a završilo se sa sećanjem na Mešu Selimovića koji kaže:“ Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam, sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj život i moja smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju sveta. Ali moja žalost pripada meni.“
Radost i tuga mogu da budu dobri prijatelji. Samo treba da im se posveti jednaka pažnja. I to je sve OK, a i ljudski!